Умрла је тета Слава.
Тако је гласила порука коју је Душан примио од своје мајке. Одбио јој је пар позива јер је био усред састанка. Мајка се потом одлучила да му саопшти вести поруком.
То је сасвим у реду. Тетка Слава је била онај тип рођаке који је некако увек ту: видиш је у врх главе једном годишње, не радујеш се што јој идеш у посету, ниси нешто посебно тужан што се враћаш кући, некада ти да неку шећерну таблу, некада ти да до 20 евра да имаш за чоколаду, некада твоја мајка да 50 и више евра да има за своје лечење. Када коначно умре, криво ти је што је нема, али не носиш црнину. Није била мила бака са села, али није ни била оштроконђа за коју људи чекају да се коначно настане на гробљу.
Душан је највише волео да иде код тетка Славе због њене простране куће. У типичном балканском маниру, кућа се градила неплански. Слава је желела да има што већу кућу за своју поприлично малобројну породицу. Није схватала да људи баш и не хитају да живе у Великом Сјеновишту. Било како било, мали Дуле је волео да трчи кроз ходнике куће, уз и низ степенице, да се сакрива у подруму, да трчи кроз пространо имање или да истражује шуму која је практично грлила цео плац. Сада када је умрла, Душан је схватио да га је тетка Слава увек помало плашила, мада ако бисте га питали зашто, не би знао шта да вам одговори.
Рак је тетка Слави полако гасио живот. Од дијагнозе се она некако тихо предала току болести. Уредно је ишла на хемотерапију, али колико је Душан могао да чује од своје мајке, она је одмах кренула да планира пут на онај свет. Била је стара, удовица већ десет година, са једном ћерком, двадесет година старијом од њега. Ћерка је живела у САД и помагала своју мајку; али на Душанову мајку је пао терет организовања сахране.
Сахрана је прошла тихо и брзо. Десетак комшија, жена која ју је чувала, Душанова мајка и он. Жена је највише нарицала, комшије би помало прокоментарисале ,,колико се намучила'' и томе слично. Није била сахрањена на гробљу, него управо у дворишту своје куће. Попа тај аранжман није претерано одушевио, што је неколико пута гласно ставио до знања његовој мајци; мајка је њему, подједнако гласно, ставила до знања да има да се поштује последња жена покојнице.
Дан после сахране су требали да добро прочешљају кућу. Славина ћерка им је рекла где је мама крила породични накит и девизе, и колико - желела је да Душанова мајка то узме код себе јер се прибојавала да неко не обије празну кућу. Душан је нашао своју мајку ујутру у кухињи, како прави уштипке. Уштипке није јео годинама. Разговор се водио махом око успомена везаних понајвише за кућу и детињство, тек посредно у вези са Славом. У једном тренутку потегло се питање породичног накита.
,,Е кево, а шта је било са оном огрлицом коју је увек носила?''
,,Она са љубичастим каменом?''
,,Да, та!''
,,Сахрањена је са њом.''
,,Молим? Јесте нормални, онакав комад накита!''
,,Тако је писало у тестаменту. А о тестаменту тек да ти не причам каквих све тамо лудорија има.''
,,Каквих?''
,,Па прво та сахрана у дворишту. Некако ми не прија да имамо гроб одмах поред куће. Ало! Надаље, да у једном тренутку ископамо чика Николу и да га сахранимо поред ње. Онда гомилу верских глупости, да буде жито, поп, па колико да дамо попу из коверте коју је оставила, да се обавезно сахрани са огрлицом и прстеном-''
,,И прстен!''
,,Да, и прстен, па онда и да частимо неког монаха из манастира... Ма, тако људи када оболе од таквих ствари, траже наду свугде, па и у религији, ти знаш да ја те ствари поштујем, али она га мало претера...''
Душан је знао на шта је мислила. Прептоследњи пут када је био, у ходнику га је дочекала велика славска икона Св. Стефана, све са упаљеним кандилом. Тетка Слава никада није славила славу, али је то кандило уредно горело до сахране; одржавала га је кућепазитељка. Угасило се тог јутра када је Душан сишао да једе.
,,Откуд тебе сада да интересује тај накит?''
,,Па оно... Греота да се сахрани са њом, лепа ствар, у гробу јој не треба, али за тебе на пример...''
,,Ма дај. Старудија. Јесу лепи комади, али не могу да замислим ниједну модерну жену која би то носила. И није да баш скапавамо од глади, не бих због тога лупала контру тестаменту.''
,,Их, па то се данас ради само тако.'' Пуцнуо је прстима.
,,Ма добро, да, али ипак смо ми даљи род. А осим тога, нећу да крадем од мртвих. Ако хоће свој прстен и остало, ја са тиме ништа немам, а ако Јелена хоће тај накит... Па ево јој лопате.''
Овакав црни хумор је био атипичан за Душанову мајку, али је капирао да ју је нервирало што она мора да се бакће са сахраном поред силних обавеза. Доручковали су, а онда су кренули да раде најлеши део својих задужења: преметачину куће. Јелена јесте рекла Душановој мајци да виде да негде не остану неке новчанице, али је она то тумачила крајње широко шта то подразумева. Јесте, може она да отвори фијоку и одатле да склони новац - али ко зна где је стара, болесна жена још можда скембала какав штек за не дај Боже? На њој и на њеном сину је света дужност да се нека лакома рука не послужи тим у зноју стеченим новцем док је кућа сама и небрањена.
Душан је одлучио да крене од подрума; од како је знао за себе, тај подрум је био влажан и вечито је мемлио, понајвише на труло дрво за потпалу. То је њему био мирис који би га одмах вратио у детињство. Знао је да ту врло вероватно неће ништа наћи - ко крије новац у просторији коју је најлакше обити, и где ће влага уништити папир за пар недеља? Ушао је у мрачну просторију и притиснуо прекидач. И опет. И опет. Светло је цркло. Кроз мали прозор и отворена врата је допирало таман довољно светла да може да види док је сунце још на небу, тако да је кренуо брзо да прегледа фијоке на радном столу.
Прошло је пар сати откако су почели сређивање. Душан је отишао да са мајком подели своје утиске, и обоје су потврдили да је Слава, како јој се смрт приближавала, кренула све више и више да се окреће религији, и то патолошки. Свака соба, од подрума до тавана, са изузетком купатила, је била препуна верских џиџабиџа којима воле да се ките новокомпоновани верници: уља, кандила, кадионице, тамјан, брикети, пластифициране и каширане иконе, крстићи, целе и догореле свеће, молитвеници, Нови Завети... Све те ствари су махом биле похрањене у фијоци или комоди у свакој просторији. Свеце Душан махом није препознавао - океј, овај што коље алу је Свети Ђорђе, овај је Свети Сава, али ту је било и гомила других којима није била посвећена никаква слава те су спадали изван домашаја Душановог оскудног религијског образовања. Ако се изузме чињеница да су све те ствари биле некако набацане и несређене, све су биле махом нове - књиге су и даље имале беле ободе, свеће на себи нису накупиле прашине итд.
,,Па не, она је начисто полудела. Вера јој попила мозак.''
,,Па шта да радимо са свим тим?''
,,Ма зафрљачићемо. Шта ће нам који ђаво, видиш да ни њој није ништа помогло.''
,,А 'ајде прво да питамо Јелену, можда њој то треба...''
,,Не, не, само јој још то фали, знање да јој је мама пошандрцала пре него што је умрла. Скупи све у неку велику кесу и баци.''
,,А не знам, мама, некако ми труло да те верске ствари бацамо у ђубре.''
,,Па остави поред контејнера, нека Цигани однесу, воле они те ствари. Их, да ја тако чувам све ствари које ми не требају, па не бих имала метар слободног простора у стану.''
И тако је Душан све скупио у један велики стари цегер. Једино су се сложили да не бацају велику икону у ходнику. То је ипак било уметничко дело, и ако Јелена хоће да се замлаћује са продајом или ако одлучи да је задржи... па, то је некако на њој. Душанова мајка је врло темељно очистила кућу. Нису нашли нешто новца - махом згужване новчанице које су остајале после сваке набавке.
Душан је сишао низ пут до контејнера. Носио је две кесе - ,,верско ђубре'' и ,,свакодневно ђубре.'' Верско ђубре је оставио уредно поред контејнера. Кренуо је назад, и на брзака се осврнуо ка кеси; осетио је неку тугу, какву људи често осећају када бацају нешто ново, неупотребљено или што су дуго поседовали. Наставио је назад ка кући, и како је прошао кроз капију, осетио је како га подилази нека блага језа која је прошла брзо колико је и дошла.
I
III
VI
VI
No comments:
Post a Comment