II

Душан се вратио у кућу, докрајчио још мало уштипака који су остали од доручка и потом се бацио на игрице на телефону. Схватио је да та кућа више није та кућа из његовог детињства; деца са којом се играо као клинац су већ поодрасла. Контакт се изгубио; целодневне игре су се претвориле у брзи поздрав када би се мимоишао са некима од њих на путу до продавнице.

Иако би кући био на компјутеру до касно увече, овај пут се наканио да легне пре поноћи. Као и сваки пут када би био лишен рачунара, трудио се да нормализује сан и да се претвори у ранораниоца. То се махом сводило на то да легне раније, устане касно и поново се врати у своје старе навике чим би се вратио кући.

Устао је око десет, као што је и мислио - аларм није ни чуо. За секунд му се учинило да је осетио мирис прженица; и то прженица какве је правила тетка Слава. Она је имала неки свој рецепт кога се његова мајка ужасавала. У јаје је додавала доста млека и путера. Можда не баш здраво, али Душан се ипак за делић секунде понадао да ће га те прженице и дочекати доле. Авај, у питању је било пуко сећање, јер чим се мало разбудио, схватио је да кућа просто мирише на старо, мемљиво дрво. 

Сишао је у кухињу, надајући се да је мама нешто спремила. Ње није било ту; или је отишла у набавку или се комирала као и он. Изашао је мало напоље да се протегне и можда уради који згиб на шипки за веш; али како је изашао напоље, видео је неку фигуру како стоји при гробу тетка Славе.

У питању је био монах, висок и мршав. На глави је носио оне монашке капе са велом и, колико је Душан могао да примети са улаза у кућу, имао је изузетно дугу, седу браду чији је крај држао у својој левој руци. Душану је био окренут леђима.

,,Извините?''

Монах се није осврнуо. И даље је гледао као гробу благо погнуте главе.

,,Извините, јесте ли ви познавали Славу?''

Реација је поново изостала. Душан је кренуо у правцу монаха. Таман је хтео да га пипне по рамену и да му још једном привуче пажњу...

Зачуо се изузетно јак, туп ударац. Од његове јачине Душан је осетио како му је тло на тренутак подрхтало под ногама.

Извор звука је сигурно потицао из самог гроба.

Душан се скаменио у месту. Је ли је могуће да су је сахранили живу?

Немогуће... Била је тако хладна док је лежала у кући. 

Монах је и даље стајао пред Душаном, и даље благо погнуте главе. Још један јак ударац. Старац уопште није реаговао на кошмар који се дешавао пред њим.

Дуле га је зграбио за раме; да ли да продрма старца, да ли да нађе сапатника у овом лудилу, да ли да провери да ли сања, ни сам није знао. Опет ударац, јачи од претходна два. Старац је полако окренуо лице ка њему, и за један секунд, испод монашке капе, Душан је видео очи своје тетка Славе.

Душан је скочио као опаљен, и прекрила га је тама. Удахнуо је хладан ваздух. Осетио се потпуно дезоријентисан, и практично је кренуо да се рве са монашком одором. Тек му је после пар секунди дошло у главу да се пробудио, и да се практично бори са танким фротиром којим је био покривен. Почео је гласно да дише и да ћебетом брише зној са себе. Имао је кошмар, најобичнији кошмар. Кренуо је да премотава филм; да ли је могуће да је сањао нешто толико уврнуто, толико надземаљски чудно? Умирио је себе. Није ништа необично да снови буду много чуднији од било чега што човек може да смисли на јави. Чуо је шкрипу дрвета у ходнику. Опет се укочио као раније, а онда се присилио да се опусти. Каква сам ја јебена кукавица, помислио је. Сада ће од сваке шкрипе да помисли да је нешто што се шуња по мраку, од ударца сваког инсекта о окно ће помислити да нешто покушава да уђе у кућу.

Опет се чула шкрипа испред његове собе.

Не, сада нема грешке. Кућа је имала стари паркет; било је безмало немогуће да се по кући ико шуња. Знао је тај звук - неко је ишао ка његовој соби.

,,Мама?'' 

Није било одговора. Само још једна шкрипа, сада још ближе.

,,Кево, јеси то ти!?''

Глас му је био можда мало гласнији него што је хтео. Опет није било одговора. Тамо је неко, и сада ће да оде...

Не. Још једна шкрипа, и сада је тај спори ход дошао тик испред његових врата. Пљачкаши, помисли Душан. Вероватно су мислили да је кућа празна. Али који пљачкаш не бежи из куће када чује глас? За име Бога, он је можда наоружан, а та дебилчина и даље мисли да га уз шкрипу паркета и довикивање из Душанове собе нико није чуо.

Опет шкрипа. Овај пут у Душановој соби.

Без да су се врата отворила.

Душан у животу никада није био уплашен као у том тренутку. Као дете гледао је хорор филмове који су били непримерени за његов узраст. Дете и тада, макар и не заспало целу ноћ, има ту малу утеху да је у питању, ипак, само филм.

А сада, нешто је ходало према њему... и то нешто је било ту, у његовој соби, у мраку, али опет невидљиво и при благој светлости месечине.

Опет шкрипа - тај неко, ко се тешко гегао до Душана, је сада био тик поред његовог кревета.

Нема другог. Удри ил' умри. 

Душан је практично искочио из кревета са намером да нападне невидљивог странца. Обе песнице су полетеле ка празном простору где је пре две секунде чуо шкрипу. Цело тело му је пролетело кроз ваздух и пало по дрвеном шкрипутавом паркету. Одмах се машио прекидача за светло - соба је била потпуно празна. Зграбио је ћебе које је заједно са њим полетело у офанзиву, и неколико пута махнуо са њим кроз просторију - био је толико одузет од страха да би му било исто да тканина ништа не докачи или да оцрта обрис нечег невидљивог. 

Није било ничега. 

Зграбивши поново ћебе, Душан је излетео у ходник и упалио светло. Тада је схватио да нема храбрости ни да сиђе низ степенице ни да се попне уз њих. Са сваке стране је претила опасност и-

Осетио је како га неко дрма за раме.

,,Дуле? Дуле!?''

То је била његова мајка.

,,Шта радиш ту у ходнику?''

Погледао је око себе. Стварно се налазио у ходнику, благо осветљеном јутарњим светлом које је допирало из његове собе. За секунд се потпуно збунио откуд он ту; онда се сетио кошмара, а затим и кошмара који је следио за првим. Да ли је могуће да је сањао да му се неко шуња ка соби? 

,,Ма... имао сам кошмар неки безвезни...''
,,Па када играш оне глупе игрице и гледаш хорор филмове. Тако ти и треба.''
,,Ниси ме чула како сам дошао довде?''
,,Ма где, спавала као клада. То је овај чист ваздух, спавала сном праведника. Ајде покупи се, па да једемо. Треба да идеш до манастира.''
,,Што до манастира?''
,,Да однесеш паре оном калуђеру пре него што одемо.''
,,Па однеси ти!''
,,Ма немој, ја да кувам и перем и рибам, још и попу паре да носим! Ајде, ионако би само џабалебарио.''

Oдмах је хтео да се успротиви - наравно да јесте био џабалебарош, те му се није ишло до манастира, а онда се сетио оних ужасних корака од јуче. Без даљенг препирања се сложио да оде.

Ново Сјеново је био манастир у непосредној близини Славине куће. Душана су од малих ногу фасцинирале његове зидине и куле које су су иза њих вириле. Са тетком је пар пута ишао до манастира када је био мали; унутрашњости манастира се скоро уопште није сећао. Мало је боље погледао зграде - доста њих је било или обновљено или новосаграђено. На манастирској капији је прочитао обавештење: службе тад и тад, искључите мобилни, улазите пристојно обучени, бла бла. Одмах са десне стране од улаза је приметио манастирску продавницу.

У продавници се налазио само један млађи калуђер; иако је једва имао тридесет година, имао је изузетно густу црну браду; на себи је имао наочаре без рама. Душана је само за секунд одмерио погледом па се вратио својој књизи.

,,Извините?''
,,Да?''
,,Овај... да ли имате овде нешто... за заштиту?''

Монах је спустио књигу, мало се више удубио у столицу и полако се окренуо ка њему.

,,Какву заштиту?''

Јао не. То је тај тон. Онај тон који користе млади када их маторци питају нешто везано за компјутере. Онај тон који вам у најмању руку даје до знања да сте необавештени, а неретко и глупи.

,,Пааа... оно, против злих духова и то.''

Млади монах се само нагнуо на пулт пред собом и наслонио главу на руке.

,,А јел? А баш тебе су нашли зли духови да вијају?''
,,Ма не... него... Небитно. Овај, је ли је ту отац Вонифатије?''
,,Ја сам отац Вонифатије.''

Ето, баш срећа да сам одмах на њега налетео. Мада колико монаха и има овде, уопште?

,,Овај... моја тетка Слава је оставила у свом тестаменту да вам ово донесем.''

Млађани калуђер је одмах баталио своје препотентно држање.

,,Јеси јој ти род?''
,,Да. Ја сам јој сестрић.''
,,Прими моје саучешће. Добро сам ти познавао тетку, доста често је долазила овде у манастир. Сваки дан је помињемо овде на литургији.''
,,Аха, хвала.''

Душан је претпоставио да је то нешто лепо од стране монаха.

,,Овај, тетка је рекла да вам ово дам.''

Пружио је калуђеру коверту. Монах ју је пажљиво отворио - Душан је јасно видео новчаницу од сто евра. Тетка је стварно полудела... али не колико и монах, маму му јебем. Како је видео новчаницу у коверти, Вонифатију се преко лица јасно оцрталo разочарење. Душан се једва суздржао да га не пита је ли је очекивао више.

,,Твојој тетки смо читали молитве овде за здравље.''
,,Да, знам, рекла ми мама.''
,,Е сад, озбиљно. Шта си рекао за заштиту?''
,,Па... Имам кошмаре откако је тетка умрла... И оно, поштујем ја Цркву, нисам атеиста, само бих ако имате нешто овде... за то...''
,,Заправо... имам.''

Монах је отворио једну од фиока које су му биле при руци. Пошто је мало роварио по њој, нашао је свежањ пластифицираних иконица. Извукао је једну и дао ју је Душану. На иконици је стајао натпис на српском: Свети Вићентије Сјеновички. 

,,А ко је он?''
,,Никада ниси чуо за нашег Светог Вићентија?''
,,Не... Слабо знам свеце.''
,,Он је живео у 16. веку. Велики светац, велики. Je ли знаш да су и Турци долазили на гроб да му се помоле?''
,,Као Светом Сави?''
,,Јесте, баш као Светом Сави. Мало се зна о њему за живота сем да је био травар. Пошто се упокојио више пута се јављао, и забележена су многа, многа чудеса.''
,,Аха... А је ли би могли да ми очитате неку молитву код моштију?''
,,Имаш икону. Довољно ти је. А осим тога, мошти му нису овде, него у Старом Сјеновишту.''
,,Старо Сјеновиште? Мислим... Ценим да има Старо када има и Ново, али никада нисам чуо за њега.''
,,Наравно да ниси. Слично као што су Турци спалили мошти Светог Саве, тако су и тада из одмазде уништили тај стари манастир. Монаси су се разбежали по шумама, и тек век касније је саграђен нови манастир у непосредној близини старог. Наравно, то је била црква брвнара, није тада смело да се гради ништа што би Турцима привукло пажњу... На несрећу, на месту старог манастира је већ никла шума, тако да су монаси кренули да се подвизавају овде, на чистини. Сви надгробни споменици су такође били уништени, тако да се тачна локација моштију Св. Вићентија не зна.''
,,Али зна се отприлике?''

Отац Вонифатије се насмешио.

,,Наравно. Ниси знао да ти је теткина кућа саграђена на месту уништеног манастира?''

Душана су прошли жмарци. Инстиктивно је стегао прсте око иконице Св. Вићентија.

,,Не брини се. Немате ви ништа са тим, а Бог се сигурно већ постарао за починитеље.''
,,Па... хвала Вам на причи.''

Душан се руквао са од себе нешто старијим монахом. Таман је био на вратима када је овај проговорио.

,,Извини... једно питање. Овај... тетка је обећала један заветни дар манастиру. Глупо ми је да спомињем, али... ето...''
,,У тестаменту је рекла да само вама донесем ове паре и да попу после опела исто тако платимо.''
,,Аха... Је ли можда споменула огрлицу своју?''

Одмах је наставио видевши Душанов забезекнут поглед.

,,Та огрлица је припадала Светом Винћентију... Не знам да ли знаш, али један од бивших игумана манастира је дао његову огрлицу твојим прецима као аманет да се на монашком гробљу не изгради џамија. То је једина ствар која нам је остала од свеца.''
,,Сахрањена је са њом...''

Сада је калуђер био забезекнут.

,,Та огрлица је непроцењива! Је ли... хм, је ли би можда ваша породица размотрила ексхумацију?'' 
,,Стварно сумњам... и мислим да је глупо што нам то уопште и предлажете, ако сте већ хтели огрлицу, требали сте о томе да тетком да попричате, не сада да јој роварите по гробу.''
,,Праштај брате, ја то само због манастира... Иди с Богом.''

I

II

III
VI

Тетка Славина тајна

Остале приче